FPN - Centar za međunarodno humanitarno pravo i međunarodne organizacije

Kontakt | Mapa sajta

Pitanja i odgovori

 

9. Kako se humanitarno pravo prilagođava novim situacijama i kakva je uloga MKCK-a u tom procesu?


Međunarodno humanitarno pravo razvijaju države putem kodifikacije ili prakse država.Ova dva procesa se obično preklapaju. Široko rasprostranjena praksa države može dovesti do toga da se iz nje iskristališe običajno međunarodno pravo. Praksa država, koja ponekad može biti kombinovana sa aktivnostima nevladinih organizacija, takođe može inicirati kodifikovanje međunarodnog prava. To kodifikovanje ima oblik ugovornih dokumenata poput konvencija, sporazuma, protokola ili paktova. Jedan broj država je, tako, još ranije usvojio nacionalne zakone kojima se implicitno ili eksplicitno zabranjivala upotreba antipersonalnih mina. Pošto to, međutim, nije postala raširena praksa, nije ni došlo do uspostavljanja nekog običajnog prava na tu temu. Tek 1997. sazvana je konferencija na kojoj je koncipirana konkretna konvencija kojom su sve države koje su je ratifikovale zabranile upotrebu, skladištenje, proizvodnju i promet antipersonalnih mina.
Uloga koju MKCK ima u razvoju međunarodnog humanitarnog prava jeste da:
· prati promene prirode oružanih sukoba;
· organizuje savetovanja radi iznalaženja mogućnosti za postizanje sporazuma o novim pravilima;
· priprema nacrte tekstova koje podnosi diplomatskim konferencijama.

Primer Dopunskih protokola Ženevskim konvencijama pruža uvid u način na koji nastaje humanitarno pravo, od početne zamisli do njegovog usvajanja.
· na temelju nacrta pravila pripremljenih 1956, kao i rezolucija usvojenih tokom šezedesetih godina na dve Međunarodne konferencije Crvenog krsta i na Međunarodnoj konferenciji o ljudskim pravima održanoj u Teheranu 1968, MKCK je razmotrio mogućnost dopuna Konvencija usvojenih 1949;
· 1969. godine u Istanbulu MKCK je na 21. međunarodnoj konferenciji Crvenog krsta zvanično izneo navedenu zamisao; u skladu s tim, učesnici konferencije, uključujući države-potpisnice Ženevskih konvencija, dali su MKCK-u odgovarajući mandat, a potom su pravnici MKCK-a započeli pripremni posao;
· između 1971. i 1974. MKCK je organizovao nekoliko savetovanja sa Pokretom i vladama država; Ujedinjene nacije su redovno dobijale izveštaje o tome kako posao napreduje;
· 1973. u Teheranu je 22. međunarodna konferencija Crvenog krsta razmotrila nacrt teksta i u potpunosti podržala obavljeni posao;
· u februaru 1974. švajcarska vlada je, kao depozitar Ženevskih konvencija iz 1949, u Ženevi sazvala Diplomatsku konferenciju o reafirmaciji i razvoju međunarodnog humanitarnog prava primenjivog u oružanim sukobima; Konferencija se sastojala od četiri zasedanja, a okončana je u junu 1977.
· na završnom zasedanju Konferencije opunomoćenici 102 zemlje učesnice usvojili su 102 člana Protokola I i 28 članova
Protokola II.


MKCK kao promoter humanitarnog prava


Prema Statutima Međunarodnog pokreta Crvenog krsta i Crvenog polumeseca (vidi str. 13), jedan od zadataka MKCK-a jeste pripremanje mogućeg razvoja međunarodnog humanitarnog prava. U tom smislu, MKCK je promoter međunarodnog humanitarnog prava.

Najnovija kretanja (vidi takođe pitanje br. 4)

Protokol o laserskom oružju za oslepljivanje, usvojen na Bečkoj diplomatskoj konferenciji u oktobru 1995, zabranjuje upotrebu i promet laserskog naoružanja, kome je jedna od posebnih borbenih funkcija izazivanje trajnog slepila. Ovaj Protokol takođe zahteva od država da preduzmu sve potrebne mere opreza, uključujući i obuku oružanih snaga, kako bi se izbeglo uzrokovanje trajnog slepila zakonitom upotrebom ostalih laserskih sistema.
Kada je reč o minama, područje primene Protokola II Konvencije iz 1980. godine (vidi str. 10) proireno je 3. maja 1996. godine u Ženevi usvajanjem izmenjene verzije Protokola o zabrani ili ograničavanju upotrebe mina, mina iznenađenja i drugih naprava. Osim toga, Konvencija o zabrani upotrebe, skladištenja, proizvodnje i prometa antipersonalnih mina i o njihovom uništavanju, koju je u Otavi 3. i 4. decembra 1997. potpisala 121 zemlja, u potpunosti zabranjuje antipersonalne mine. Konvencija takođe predviđa uklanjanje mina i pomoć žrtvama mina.
Ugovori međunarodnog humanitarnog prava koji sadrže pravila primenjiva na zaštitu životne sredine uključuju i Član 55 Dopunskog protokola I i Konvenciju o zabrani primene vojne ili bilo koje druge agresivne tehnike kojom se menja životna sredina od 10. decembra 1976.
Međutim, rat u Persijskom zalivu 1991. godine ukazao je na to da su ta pravila slabo poznata, a ponekad i nedovoljno precizna. Zbog toga je MKCK, na inicijativu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i uz pomoć stručnjaka iz te oblasti, 1994. godine izradio nacrt Uputstava za vojne priručnike i obuku o zaštiti čovekove sredine u vreme oružanog sukoba.
Novijeg je datuma i Priručnik iz San Rema o međunarodnom pravu primenjivom u oružanim sukobima na moru. Značaj tog poduhvata Međunarodnog instituta za humanitarno pravo, uz podršku MKCK-a, priznale su vlade rezolucijom usvojenom na 26. međunarodnoj konferenciji Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, održanoj u Ženevi 1995. godine.
Mada Ženevske konvencije i njima pridodati Protokoli ne zabranjuju izričito upotrebu nuklearnog naoružanja, u takvim slučajevima se primenjuju opšta načela međunarodnog humanitarnog prava (vidi str. 7). Između ostalog, navedena načela zahtevaju od zaraćenih strana da u svako doba razlikuju borce od civila i zabranjuju upotrebu oružja koje bi moglo da prouzrokuje nepotrebne patnje. Primenu tih načela na nuklearno naoružanje potvrdio je 1996. godine i Međunarodni sud pravde u Hagu.
Sledeći momenat u razvoju MHP-a nastupio je 17. jula 1998. usvajanjem Statuta Međunarodnog krivičnog suda. Ovaj Statut predstavlja važan korak u pravcu smanjenja mogućnosti izbegavanja sankcija za kršenje MHP-a i njegovog većeg poštovanja. Ovaj novi sud će biti nadležan za ratne zločine počinjene kako u vreme međunarodnih, tako i u vreme nemeđunarodnih oružanih sukoba. Iako MHP već sada nalaže obavezu krivičnog gonjenja ratnih zločinaca, ovaj novi sud dopunjuje spektar pravnih instrumenta koji u tom pogledu stoje na raspolaganju.
Poslednji događaj na ovome planu odnosi se na borbena sredstva. Decembra 2001. godine, proširen je delokrug Konvencije UN iz 1980. o zabrani ili ograničavanju upotrebe određenog konvencionalnog oružja. Član 1 ove Konvencije, koja je do tada važila samo za međunarodne oružane sukobe, izmenjen je na Drugoj revizionoj konferenciji tako da sada pokriva i nemeđunarodne oružane sukobe.

Kontakt | Mapa sajta | © 2006 FPN - Centar za međunarodno humanitarno pravo i međunarodne organizacije