FPN - Centar za međunarodno humanitarno pravo i međunarodne organizacije

Kontakt | Mapa sajta

Pitanja i odgovori

 

4. Od kojih se međunarodnih ugovora sastoji međunarodno humanitarno pravo?

Začeto u obliku prve Ženevske konvencije iz 1864. godine, savremeno humanitarno pravo razvijalo se postepeno, i to često tek nakon događaja koji su prosto vapili za njime, kako bi zadovoljilo sve veću potrebu za humanitarnom pomoći proizašlu iz razvoja vojne tehnike i pojave novih vrsta sukoba. Slede najznačajniji međunarodni ugovori poređani hronološki, prema godini usvajanja:
1864 Ženevska konvencija za poboljšanje položaja ranjenika u oružanim snagama u ratu;
1868 Petrogradska deklaracija (o zabrani upotrebe određenih vrsta projektila u ratu);
1899 Haške konvencije koje se odnose, između ostalog, na zakone i običaje rata na kopnu i na prilagođavanje načela Ženevske konvencije iz 1864. na pomorski rat;
1906 Revizija i razrada Ženevske konvencije iz 1864;
1907 Revizija Haških konvencija iz 1899. i usvajanje novih konvencija;
1925 Ženevski protokol o zabrani upotrebe zagušljivih, otrovnih i drugih gasova, kao i bakterioloških metoda ratovanja;
1929 Dve Ženevske konvencije:
- Revizija i razrada Ženevske konvenije iz 1906;
- Ženevska konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima (nova);
1949 Četiri Ženevske konvencije:
I Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu;
II Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika oružanih snaga na moru;
III Konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima;
IV Konvencija o zaštiti civila za vreme rata (nova);
1954 Haška konvencija o zaštiti kulturnih dobara u sluaju oružanih sukoba;
1972 Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje i skladištenja bakteriološkog (biološkog) i otrovnog oružja i o njihovom uništavanju;
1977 Dva Dopunska protokola Ženevskim konvencijama iz 1949, koji potenciraju zaštitu žrtava međunarodnih (Protokol I) i nemeđunarodnih (Protokol II) oružanih sukoba;
1980 Konvencija o zabrani ili ograničavanju upotrebe određenih vrsta konvencionalnog oružja za koje se može smatrati da prouzrokuje prekomerne traumatske efekte ili da deluje neselektivno u pogledu izbora cilja, a koja uključuje:
- Protokol (I) o fragmentima oružja koji se ne mogu otkriti;
- Protokol (II) o zabrani ili ograniavanju upotrebe mina, mina iznenađenja i drugih eksplozivnih sredstava;
- Protokol (III) o zabrani ili ograničavanju upotrebe zapaljivih oružja.
1993 Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju;
1995 Protokol o laserskom oružju za oslepljivanje (Protokol IV [novi] Konvencije iz 1980);
1996 Revidirani protokol o zabrani ili ograničavanju upotrebe mina, mina iznenađenja i drugih eksplozivnih sredstava (Protokol II [revidiran] Konvencije iz 1980);
1997 Konvencija o zabrani upotrebe, skladištenja, proizvodnje i prometa antipersonalnih mina, i o njihovom uništavanju.
1998 Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda.
1999 Protokol o Konvenciji za zaštitu kulturnih dobara iz 1954.
2000 Fakultativni protokol o Konvenciji za zaštitu prava deteta u vezi sa učešćem dece u oružanim sukobima.
2001 Amandman Člana 1 Konvencije o zabrani ili ograničavanju upotrebe određenih vrsta konvencionalnog oružja za koje se može smatrati da prouzrokuje prekomerne traumatske efekte ili da deluje neselektivno u pogledu izbora cilja.

Događaji koji su podstakli razvoj MHP-a


Ovaj spisak jasno pokazuje da su neki oružani sukobi imali manje-više direktan uticaj na razvoj humanitarnog prava.
Na primer:
Prvi svetski rat (1914-1918) obeležilo je korišćenje metoda ratovanja koje su bile, ako ne potpuno nove, onda u svakom slučaju primenjivane u dotad neviđenim razmerama. Među njima su bili i bojni otrovi, prva bombardovanja iz vazduha i stotine hiljada ratnih zarobljenika. Međunarodni ugovori iz 1925. i 1929. bili su odgovor na takav razvoj događaja. Drugi svetski rat (1939-1945) karakterisalo je izjednačavanje broja poginulih civila i pripadnika oružanih snaga, nasuprot odnosu 1:10 iz Prvog svetskog rata. Na te tragične brojke, a posebno na užasne posledice koje je rat imao po civilno stanovništvo, međunarodna zajednica je odgovorila 1949. godine revizijom važećih konvencija i usvajanjem novog instrumenta: Četvrte Ženevske konvencije za zaštitu civila.
Kasnije, 1977. godine, Dopunski protokoli su bili odgovor na humanitarne posledice ratova za nacionalno oslobođenje koje su Konvencije iz 1949. samo delimično obuhvatile.


Predistorija konvencija iz 1949


Diplomatska konferencija, sazvana 1874. u Briselu na inicijativu ruskog cara Aleksandra II, usvojila je Međunarodnu deklaraciju o zakonima i običajima rata. Međutim, sam tekst nije ratifikovan, jer neke vlade nisu bile voljne da se obavežu međunarodnim ugovorom. Uprkos tome, Briselski nacrt predstavlja značajnu etapu u kodifikaciji ratnog prava.
Na temelju nacrta koji je izradio MKCK, 15. Međunarodna konferencija Crvenog krsta, održana u Tokiju 1934, odobrila je tekst Međunarodne konvencije o položaju i zaštiti civila-državljana neprijateljske države koji se nalaze na području koje je okupirala druga zaraćena strana ili koje joj pripada. U vezi sa tim tekstom takođe nisu preduzete nikakve aktivnosti, pošto su vlade odbile da sazovu diplomatsku konferenciju na kojoj bi odlučile o njegovom usvajanju. Rezultat toga je bio da Tokijski nacrt nije primenjivan tokom Drugog svetskog rata, to je za rezultat imalo već svima dobro poznate posledice.


Predistorija protokola iz 1977


Ženevske konvencije iz 1949. označile su bitan napredak u razvoju humanitarnog prava. Međutim, nakon dekolonizacije, novonastale države nisu rado prihvatale obavezu povinovanja odredbama međunarodnih ugovora u čijem nastajanju one same nisu učestvovale. Osim toga, pravila iz međunarodnih ugovora o vođenju neprijateljstava nisu unapređivana još od Haških konvencija iz 1907. No, pošto je revizija Ženevskih konvencija mogla ugroziti neka dostignuća ostvarena 1949, odlučeno je da se ipak ojača zaštita žrtava oružanih sukoba, i to usvajanjem novih tekstova u obliku Protokola kojima će se dopuniti Ženevske konvencije (vidi pitanje br. 9).

Ženevske konvencije iz 1949. i njihovi Dopunski protokoli iz 1977. sadrže gotovo 600 članova i glavni su instrumenti meunarodnog humanitarnog prava.

 

 

Kontakt | Mapa sajta | © 2006 FPN - Centar za međunarodno humanitarno pravo i međunarodne organizacije