FPN - Centar za međunarodno humanitarno pravo i međunarodne organizacije

Kontakt | Mapa sajta

Pitanja i odgovori

 

2. Koja su osnovna pravila međunarodnog humanitarnog prava


Zaraćene strane moraju u svakom trenutku da prave razliku između civilnog stanovništva i boraca kako bi se poštedelo civilno stanovništvo i njegova imovina. Civilno stanovništvo ne sme biti predmet napada, ni u celini, ni pojedinačno. Napadi moraju biti usmereni isključivo na vojne ciljeve. Lica koja ne učestvuju, ili više ne mogu da učestvuju, u neprijateljstvima imaju pravo na poštovanje svog prava na život, kao i svog fizičkog i psihičkog integriteta. Takva lica moraju biti zaštićena u svim okolnostima i sa njima treba postupati humano, bez ikakve diskriminacije koja bi išla na njihovu štetu. Zabranjeno je ubijati ili ranjavati protivnika koji se predao ili koji više nije u stanju da učestvuje u borbi.
Ni zaraćene strane, ni pripadnici njihovih oružanih snaga, nemaju neograničeno pravo na izbor metoda i sredstava ratovanja.
Zabranjeno je koristiti oružje ili metode ratovanja koji mogu prouzrokovati nepotrebne gubitke ili prekomernu patnju.
Ranjene i bolesne mora sakupiti i zbrinuti zaraćena strana u čijoj se vlasti oni nalaze. Sanitetsko osoblje, ustanove, materijalna i transportna sredstva moraju biti pošteđeni.Crveni krst ili crveni polumesec na belom polju predstavljaju jasan znak koji ukazuje na to da navedena lica i objekti moraju uživati zaštitu.
Zarobljeni borci i civili koji se zateknu u vlasti protivničke strane imaju pravo na poštovanje života, dostojanstva, ličnih prava, političkih, verskih i drugih uverenja. Oni moraju biti zaštićeni od svih postupaka nasilja i odmazde. Navedena lica imaju pravo da se dopisuju sa svojim porodicama i da primaju pomoć. Takođe moraju uživati i zaštitu elementarnih sudskih garancija.
Navedena pravila, koja je uveo MKCK, sažimaju suštinu međunarodnog humanitarnog prava. Ona ne poseduju autoritet
pravnog instrumenta i ni na koji način ne pretenduju da supstituišu važeće međunarodne ugovore. Ta pravila su sačinjena kako bi se olakšala primena međunarodnog humanitarnog prava (vidi Indeks).
Dominic Sansoni/ICRC


Suštinska načela međunarodnog humanitarnog prava


Slično Grocijusu , i mnogi drugi pravnici i filozofi pokazivali su interesovanje za pravno regulisanje sukoba, i to znatno pre nego što je prva Ženevska konvencija iz 1864. usvojena i razrađena.
Žan-Žak Ruso je tako u 18. veku znatno doprineo tim naporima, utvrdivši sledeće načelo koje se odnosi na razvoj ratnog sukoba među državama: "Rat ni u kom slučaju nije odnos između ljudi, već odnos između država u kome su pojedinci neprijatelji tek sticajem okolnosti; ne kao ljudi, čak ni kao građani, već kao vojnici (...) Pošto je cilj rata uništenje neprijateljske države, opravdano je ubijati njene branioce sve dok nose oružje; ali čim polože oružje i predaju se, prestaju da budu neprijatelji, ili njihovi zastupnici, i ponovo postaju obični ljudi, koje više nije opravdano lišiti života."
Za slučajeve koji nisu obuhvaćeni humanitarnim pravom, Fjodor Martens je 1899. izložio sledeće načelo: "(...) stanovništvo i učesnici u ratu ostaju pod zaštitom i u delokrugu načela međunarodnog prava, onakvim kako ona proizlaze iz običaja ustaljenih među prosvećenim narodima, iz načela čovečnosti i iz onoga što nalaže javna savest."
U vreme kada je 1977. navedeni tekst, poznat kao Martensova klauzula, unet u 2. stav Člana 1 Dopunskog protokola I (vidi Indeks), on se već duže vreme smatrao sastavnim elementom običajnog prava.
Dok su Ruso i Martens ustanovili načela čovečnosti, autori Petrogradske deklaracije (vidi pitanje br. 4) na sledeći način su, i eksplicitno i implicitno, uobličili načela razlikovanja, vojne nužnosti i sprečavanja nepotrebne patnje: "Imajući u vidu (...) da jedini legitimni cilj, čijem bi ostvarenju države u ratu trebalo da teže, jeste slabljenje vojnih snaga neprijatelja; da je u tu svrhu dovoljno onesposobiti najveći mogući broj ljudi; da bi taj cilj bio prekoračen korišćenjem oružja koje nepotrebno povećava patnje onesposobljenih ljudi ili njihovu smrt čini neizbežnom."
Dopunski protokol I iz 1977. godine potvrdio je i razradio ova načela, a posebno načelo razlikovanja: "(...) Strane u sukobu treba u svako doba da prave razliku između civilnog stanovništva i boraca, i između civilnih objekata i vojnih objekata, i da, shodno tome, usmere svoje vojne operacije samo protiv vojnih objekata." (Član 48 Protokola I; vidi takođe Član 13 Protokola II).
Konačno, suštinsko načelo proporcionalnosti nastoji da uspostavi ravnotežu između dva suprotna interesa - jednog nametnutog zahtevima vojne nužnosti i drugog zahtevima čovečnosti u okolnostima kada prava ili zabrane nisu apsolutni.

 

 

 

Kontakt | Mapa sajta | © 2006 FPN - Centar za međunarodno humanitarno pravo i međunarodne organizacije